Guaracha je muzički i plesni žanr koji potiče sa Kube. To je vrsta komične, satirične pesme koja se pojavila krajem osamnaestog veka. Tada veoma popularna, opisuje društvene događaje i narodne običaje. Poreklo guarache seže u Španiju, gde se izvodila kao step ples (zapateado) koji je plesala jedna osoba u pozorištu bufo (Popularno pozorište koje slikovito prikazuje društvene odnose). Glavni likovi su bili crnci, galijci i mulati. Korišćena je tehnika “blackface” (beli glumci koji su se bojili u crno).
Guaracha se u Havani čuje od aprila 1583. , kada su se Torrequemada i guverner Gabriel de Luján nadmetali za političku vlast, dok su gitaristi na ulicama i javnim trgovima pevali o njima izražavajući kritiku trenutne situacije. Naravno, nisu imali isti ritam kao što ga poznajemo od 20. veka. Kasnije, kada se guaracha osamostalila i ušla u plesne dvorane, ona je ipak zadržala šaljivu notu.
Solo ili duetsko pevanje uz razmene sa horskom sekcijom (najčešće ostatak benda) je izuzetno karakteristično u mnogim kubanskim muzičkim žanrovima. Guaracha nije izuzetak.
Što se tiče instrumentacije, guiro je vodeći ritamički instrument, a gitara i cuatro (žičani instrument sličan gitari) su pratnja. Trenutno se koriste i drugi instrumenti kao što su: klave, marakas, zvono i trube.
Guaracha je u osnovi plesni ritam, ali se takođe smatra muzikom za božićne zabave, kao i popularnom koncertnom muzikom. Nekoliko današnjih popularnih ritmova nasleđuje karakteristike guarache, poput salse, timbe i rumbe.
Malo je dokaza o tome kako je guaracha kao stil plesa prvobitno izgledao. Neki izvori iz 19. veka sugerišu da je to bio ples nezavisnih parova, odnosno da nema zajedničkih plesnih sekvenci poput kontradanze. Prototip nezavisnog parovskog plesa je valcer (Vals početkom 19. veka na Kubi). Prva kreolska plesna forma na Kubi koju su zasigurno plesali nezavisni parovi bio je danzon.
Pevači koji su savladavali duge tekstove i bili dobri improvizatori nazivani su guaracheros ili guaracheras. Celia Cruz je bila primer, mada je ona, poput Miguelita Valdesa i Benni Morea, otpevala skoro sve vrste kubanske popularne muzike.
Kada je son predstavljen u Havani, septetos i conjuntos povećavaju svoj repertoar, uključujući tradicionalnu guarachu sa dodatkom son montuna, što su nazvali guaracha-son, i na ovaj način guaracha dobija na ritmičkom ubrzanju.
Među kantautorima najpoznatiji su Maria Teresa Vera, Bola de Nieve, „Trio Oriental“ i Ñico Saquito sa svojom grupom „Los Guarecheros de Oriente“.
Tokom tridesetih godina proces fuzije između guarache i sona dostigao je tačku bez povratka.
Decenija koja je prethodila revoluciji i dalje je važan period za guarachu, ali u postrevolucionarnom periodu šezdesetih i sedamdesetih nije izbegla fenomen koji je pogodio svu kubansku muziku, plimni talas evropskog i američkog roka i ulazak električnih instrumenata.
U modernoj kubanskoj muzici isprepleteno je toliko niti da se stariji koreni ne mogu lako razlikovati. Timba muzika često nosi tu šaljivu notu i komentare aktuelnih društvenih odnosa.
Danas se čini da jedva postoji kao poseban muzički oblik, osim u rukama “trova” muzičara.
Do sledećeg plesa i sledećeg teksta pozdravlja vas i ljubi, SANJA
Prvi afrički robovi stigli su na Kubu početkom 16. veka, mada su ti rani Afro-kubanci bili malobrojni. Kako su plantaže šećera eksponencijalno rasle u 18. veku, postojala je veća potražnja za radnom snagom, pa su afrički robovi prevoženi na Kubu u mnogo većem broju nego ranije da bi obrađivali zemlju.
Ovi robovi će kasnije razvijati rumba muziku. Tek krajem 19. veka, ukidanjem trgovine robljem, dotadašnji robovi mogu slobodno da proslave svoje muzičko nasleđe.
Rumba se razvila u cabildosima koji su se mogli naći širom Kube. Cabildos su bili afrički esnafi ili bratstva koji su osmišljeni tako da afirmišu afrički jezik i kulturu: Bantu, Yoruba, Fon (Arara), Efik (Abakua) i Ganga naroda. Afrička trgovina robovima dovela je robove iz mnogih različitih regiona Afrike, a cabildos-i su robovima nudili priliku za druženje sa drugima iz njihove specifične kulture i religije.
Iako se robovska muzika dopuštala pre ukidanja trgovine robovima, želja španskih zemljoposednika da održavaju špansku kulturnu hegemoniju značila je da se takva muzika kasnije zabranjuje. Naročito što se veći deo nje svirao kao oblik molitve afričkim bogovima ili božanstvima .Iz tog razloga, rani stilovi rumbe svirali su se s improviziranim udaraljkama (sanducima, kutijama, mačetama, štapovima itd.) , kako bi se mogli brzo prerušiti ili sakriti i samim tim umiriti bilo kakve sumnjive veleposednike. Cabildos-i su igrali važnu ulogu u razvoju različitih stilova muzike rumbe.
Na primer, članovi Abakua cabildosa su imali zajedničko poreklo u Nigeriji i Kamerunu, a muzika koju su razvijali može se usko povezati s nigerijskom i kamerunskom muzikom. Iako se ovaj žanr praktikovao u tajnosti, zabava je bila potpuna. Krajem 19. veka počeo je da se pojavljuje i u javnosti, ali bez velike publike. Pasivna bibliografija u vezi s tim dokumentuje da je rumba smatrana nemoralnom zbog različitih predrasuda vezanih za njeno poreklo i čulna kretanja koja je ona predložila. Ples koji je povezan sa plodnošću je hvatao maha. Malo po malo, napustio je kafiće i kafane da se uputi u svet.
Većina etnomuzikologa slaže se da se koreni rumbe mogu naći u solaresima Havane i Matanzasa tokom 1880-ih. Solares, poznate i kao cuarterías, su bile velike kuće u kvartu siromašnih pristaništa. U njihovim dvorištima su se organizovale zabave, a rumba je bila sinonim za svečanosti na kojima se nije samo plesalo i pevalo, već se jelo i pilo.
Reč rumba znači žurka, zabava ili španski fiesta. Najveći muzički i plesni uticaj na njeno nastajanje imali su Abakua i Yuka, kao i Coros de clave iz Španije. Iako su ovi rani potomci rumbe jedva dokumentovani, neki su sa sredine i kraja 19. veka široko proučavani. Urbani stilovi rumbe ukorenjeni su u tzv. Coros de Clave i Coros de Guaguanco, ulične horove koji su nastali od španskih orfeones (horovi). Pored toga, široko rasprostranjeni ples yuka, kongoanskog porekla, integrisao se u takve horove pozajmljujući svoje udaraljke i plesne pokrete. Dodatno, tajne tradicije Abakua ukorenjene u regionu Calabara u zapadnoj Africi koje su preovladavale i u Havani i u Matanzasu takođe utiču na razvoj rumbe kao sinkretičkog žanra.
Coros de clave uvodi katalonski kompozitor Jose Anselmo Clave i postaje popularan između 1880-ih i 1910-ih. Sačinjavali su ih čak 150 muškaraca i žena koji su pevali u 6/8 taktu sa evropskim harmonijama i instrumentalima. Pesme su počinjale ženskim solom, a zatim je sledilo horsko pevanje na poziv i odgovor. Čak 60 coros de clave je postojalo do 1902. godine, od kojih su neki negirali bilo kakav afrički uticaj na njihovu muziku. Sa druge strane, njihov uticaj na rumba pevanje je izrazit i upečatljiv. Iz tradicije coros de clave proizlazi argument pesme. Tada hor peva svoju ponavljajuću frazu, a glavni pevač improvizuje. Zašto pričamo toliko o pevanju? Za nas igrače je vrlo važna diana- niz vokalnih slogova na početku,melodija koja postavlja ključ i navodi razlog zadržavanja i izvođenja sadašnje rumbe. U toku trajanja diana sekcije rumberosi ne igraju.
Tradicionalno rumba je klasifikovana u tri glavna podžanra: yambu, guaguanco i columbia. I yambu i guaguanco nastali su u solaresima. Oba stila su pretežno urbana, plešu podjednako i muškarci i žene i pokazuju istorijsku dualnost svog spektra, kako je to opisao kubanski muzikolog Rolando Antonio Perez Fernandez. Suprotno tome, columbia ima prvenstveno ruralno poreklo, takođe u centralnim regionima Kube, a gotovo isključivo je plešu muškarci i ostaje mnogo više utemeljena u zapadnoafričkoj (posebno tradiciji Abakua), što je primereno njenoj muzičkoj metrici. Tokom 20. veka, ovi stilovi su se razvijali, a pojavili su se i drugi podžanrovi, poput guarapachangueo i bata-rumba. U svim stilovima rumbe, postepeno se povećava napetost i dinamika, ne samo između plesača, već i između plesača i muzičara, kao i plesača i gledalaca / učesnika.
Yambu
Yambu se smatra najstarijim rumba stilom i pojavio nakon što se ropstvo završilo u solaresima Matanza, u društvenom okruženju u kojem su se mešali crnci i belci slobodnije nego ranije. Neki etnolozi tvrde da je nastao u Havani i Matanzasu do kraja 1870-ih, dok se dugi zalažu za raniji datum. Otuda se često naziva „yambu de tiempo Espana“ (yambu iz španskog vremena). Yambu je najsporiji tempo plesa i najmanje agresivan od tri osnovna stila rumbe. Plesni par koji podseća na kongu iz Yuka plesa, danas se predstavlja kao ples za starije parove. Nažalost yambu se danas najmanje pleše od sva tri rumba stila, iako je deo repertoara svake folklorne grupe. Pokreti yambu oponašaju pokrete starijeg ; pokreti su meki i senzualni, a ne seksualni. Može se plesati samostalno (obično žene) ili u paru. Iako plesači mogu koketirati sa plesačicama tokom plesa, oni ne koriste vakunao guaguanco. Postoji klasični lirski, često ponavljani stih: „En el yambu no se vakuna ”(U yambu-u ne radi se vakunao).
Guaguanco
Gaguanco je najpopularniji i najuticajniji rumba stil. U većini je aspekata sličan yambu-u, jer je iz njega proizašao, ali ima brži tempo. Izraz „guaguanco“ prvobitno se odnosio na narativni stil pesme (coros de guaguanco) koji je nastao iz klase coros de clave krajem 19. veka. Sam izraz guaguanco može poticati etimološki iz instrumenta guagua.
Guaguanco je skup plesnih seksualnih nadmetanja između muškarca i žene. Muškarac periodično pokušava da „uhvati“ partnerku jednim pritiskom karlice, ona se neprestano trudi da se zaštiti od napada. Ovaj erotski pokret naziva se vakunao (‘vakcinacija’ ili tačnije ‘inekcija’), gesta izvedena iz yuke i makute, koja simbolizuje seksualnu penetraciju. Vakunao se takođe može izraziti naglim gestom ruke ili noge. Quinto instrument često naglašava vakunao, obično kao rezolucija fraze koja obuhvata više od jednog ciklusa klava. Dinamika muzike diktira i dinamiku nadmudrivanja žene i muškarca.
Columbia
Izgleda da ime Columbia dolazi od železničke stanice za vaganje Columbia u provinciji Matanzas. Neki etnolozi veruju da se columbia pojavila u drugoj polovini 1880-ih u zaseocima, plantažama i pristaništima u kojima su zajedno radili muškarci afričkog porekla i navode da je oblik rumbe koji najviše pokazuje uticaj Abakua, iako se smatrao da je poreklo iz Ganga tradicije. Columbia je visoko virtuozni solo muški ples, iako ga ponekad izvode i žene. Česta je upotreba brojnih rekvizita zvanih tratados. Među njima su mačeta i nož, kao i boce, pune čaše vode, stolice, tanjiri i sveće.
Columbia kao ples je akrobatski i mimički, u kojem jedan plesač sledi drugog, a svaki pojedinačno pokušava nadmašiti ostale. Čini se da izlazi bar delom iz nadmetanja robova, verovatno od Ganga naroda poreklom iz Konga, zvanog mani (Baile de Mani). Lidija Cabrera nam kaže da su žene povremeno plesale i dostizale visok nivo kvaliteta u tom nadmetanju. Danas je to mnogo češća pojava.
Columbia je najvirtuozniji uzlazak plesača na podijumu sa širokim vokabularom pokreta. Pokreti Abakua, Kongo ples, Orisha ples, tumba francesa iz Orientea, flamenko ples, pantomimne predstave, boks, savremeni popularni plesovi – svi pronalaze mesto u Columbiji. Kasnije se pojavljuju pokreti poput hiphop-a ili breakdance-a. Columbia je očigledno kreativan i inkluzivan oblik. Vrlo je bitno da napomenemo da je columbia prvenstveno dijalog i nadmetanje između plesača i muzičara, tj plesača i quinto svirača. Zato je igrač uvek okrenut licem ka quintu.
Plesanje kubanske Rumbe izaziva svečanu atmosferu; njeni stihovi i plesovi evociraju takvu senzualnost i sreću da zavode svaku publiku. Praksa rumbe se prenosi među generacijama porodica i komšiluka. Malo po malo prožima sve društvene slojeve i mnoge muzičko-plese žanrove, i tako polako postaje svetska baština. U novembru 2016. Rumba je proglašena kao remek-delo usmene i nematerijalne baštine od UNESCO-a …
Do sledećeg plesa i sledećeg teksta pozdravlja vas i ljubi, SANJA
Contradanza je muzički pravac i ples koji se na Kubi pojavio sa dolaskom španskih i francuskih kolonista već od 18. veka. Dolazak brodova, sa francuskom posadom, uveliko je uticao na običaje i estetiku kubanske kulture. Ovi uticaji su pojačani migracijom francuskih kolonista sa Haitija, posle uspešne revolucije robova (prvi zapis ovog pokreta je 1789.). Drugi veliki uticaj imao je aranžmanski dolazak francuskih kolonista iz Luizijane na Kubu. Nakon što je Napoleon Bonaparta prodao Luizijanu Sjedinjim Državama 1812., contradanza, a i minuet ( francuski ples iz prethodnog veka) postaju dva najvažnija muzička „uvoza“ tog vremena.
Contradanza je vrlo brzo „Kubanizovana“ i postaje omiljeni ples mnogih Kubanaca, posebno onih iz viših klasa. Iako ritmički ukroćena u poređenju sa savremenim afro-kubanskim standardima, contradanza je skandalozno shvaćena za svoje vreme. Predstavljala je jedan od najranijih očiglednih upliva afričkog ritma u kubanske muzičke salone, koji su do tada bili mesto strogo evropskih formi poput valcera, kadrila ( francuski ples sa četiri para igrača) i schottisches ( foklorni partnerski ples iz Bohimia). Ranije su evropski instrumenti, melodije i harmonije ulazili u muzičke prakse kubanskih robova, ali nijedan suprotan upliv muzičkog uticaja nije bio toliko jak do pojave contradanze.
Afrički uticaj na contradanzu je veoma važan jer prouzrokuje ono što je danas poznato kao kubanska muzika. Način plesanja u contradanzi, muškarci i žene u dvostrukoj liniji s parovima okrenutim licima jedan ka drugome, bio je stil vrlo poznat afričkim robovima. Tako su Afrikanci plesali u svojim matičnim zemljama. Ova činjenica je veoma važna jer je uveliko pomogla u „prihvatanju“ muzike od strane većine kubanskog stanovništva.
Delovi određenih koncerata (i kasniji oblici zvani danza) napisani su i izvedeni u taktu 6/8. To je ujedno prvi očigledan uticaj afričke na evropsku muziku. Kubanska muzika se rodila!
Najstarija poznata kubanska contradanza nosi naziv „San Pascual Bailon“, a nastala je 1803.
Do sredine 19.veka postajala su 2 različita stila contradanze: jedan u Havani i jedan u Orijenteu Kube (jugoistok). Haićani iz Orijentea dodali su na contradanzu elemente vudu igara i pevanja. Takođe sa sobom donose pesme i igre cocoye, što je na Kubi poznatije kao tumba francesa. Cocoye je imao ritmičku ćeliju Dat-da-dat-da-dat. U Santo Domingu ritam se zvao cata, reč poreklom iz Bantua, na Kubi postaje poznat kao cinquillo. To je temelj, ne samo haićanskog i dominikanskog merengea, nego i kubanskog danzona i bolera.
U Havani do 1842. godine, kompozitori počinju da dodaju tekst contradanzi, a uvođenje pevanja omogućava usporavanje tempa i lagodniji osećaj plesačima zbog tropskih vrućina i odeće koja se nosila u to doba. Tako nastaje danza ili Habanera. Danza nije ništa drugo do prirodna tačka u razvojnoj liniji kubanske muzike koja se kasnije produžava kao svojevrstan muzički fenomen: Contradanza -Danza ( Habanera) – Danzon – Bolero.
Po svim istraživanjima može se reći da je contradanza bila prihvaćena u mnogim krajevima sveta. Kao takva plesala se u Engleskoj, Francuskoj, Španiji, a evolutivni razvoj ritma dovodi do habanere, koja se i dan danas nalazi u argentinskom tangu, kao i u jazz-u.
Za kraj i jedan zanimljiv kuriozitet. Postojale su i figure sa nazivima u plesu contradanza. Te figure su bile vrlo jednostavne da bi ih svi mogli igrati i izvodile su se kroz kružno kretanje parova. Neki istraživački radovi navode da je upravo contradanza bila preteča casino salse i ruede de casino.
Prva lekcija iz istorije kubanske muzike i plesa se ovako i završava, a oni koji su zainteresovani za širu i detaljniju priču mogu pročitati neke od ispod navedenih knjiga i članaka.
Do sledećeg plesa i sledećeg teksta pozdravlja vas i ljubi, SANJA
Prošlo je mjesec dana otkako nema žurki, časova, nema poznatih lica koji nam upotpunjuju vrijeme. Svi smo se zavukli u svoje sobičke i bavimo se različitim stvarima ne bi li kako pobijedili realnost.
Šta je sa salsom? Hoće li preživjeti virus?
Imao sam pun mjesec da pustim, da sačekam da se 14 godina besprestanog salsarenja slegne. Namjerno sam izabrao tako. Pokušao sam u prvih nedelju dana izolacije da sa sonom zabavim grupu, ali nije mi to to. Kamere, kompjuteri, telefoni, uzani prostori ili nedostatak prostora za igru. Salsa, kao ples, je ipak direktna aktivnost. Doživljaj časa i žurke je nemoguće prenijeti preko Interneta, barem još uvijek. Jedan dio stranih i domaćih instruktora i plesača pokušavaju da održe što se održati može, motivaciju. Svakodnevno možemo prisustvovati brojnim besplatnim online časovima i predavanjima. Bude i po par challenge-a koje uglavnom proba izuzetno mali broj ljudi kojima je namijenjeno. Skidam kapu svakom ko istrajava u svemu tome, naročito onima koji ne gube energiju. Kao što se može zaključiti iz prethodnih redova, ja nisam jedan od tih ljudi.
Zašto?
Kad god me je neko pitao čime se bavim u životu, odgovarao sam sa: „Ja sam programer koji u slobodno vrijeme uživa u salsi.“
Lagao sam. Ja sam salsero koji programira između časova i žurki.
Moj život je na salsi. Svi prijatelji koje sam stekao posle školovanja su sa salse. Djevojke posle školovanja sa kojima sam bio i moja sadašnja ljubav, sve sam upoznao na salsi. Skoro sve žurke, proslave, vjenčanja, putovanja su vezani za salsu.
Radovanja i tugovanja, pijanke i svađe, mršavljenje i debljanje, inspiracija i blokade, sve sam to najjače doživljavao i doživljavam na salsi.
Sad na red dolazi i jedna mnogo bitna stvar. Obaveze koje su se vremenom nagomilale. Stvari koje kao neko ko jednim dijelom upravlja školom, instruktoriše, dj-iše, koreografiše i vodi timove, ne može da izbjegne.
Stvari koje su poslednjih par godina počele da zasjenjuju suštinu.
Stvari koje su me prvi put u životu navele da pomislim:
„Dobro je, sad imam priliku da odmorim od salse.“
Pa da krenem redom.
Upravljanje školom
Škola salse da bi opstala u poslednjih par godina, mora konstantno da prima početne grupe. Broj škola se drastično povećao, a samim tim i prosječan broj ljudi koji kreću na salsu po školi se smanjuje. Rambo Amadeus je jednom davno rekao: „Kvantitet iziskuje kvalitet, tako misli svaki propalitet…“ To je rečenica koja mi baš često pada na pamet, vezano i za broj grupa i za broj škola.
Jednostavno, broj ljudi koji bi prirodno krenuli na salsu u jednoj godini je ograničen. Kad kažem prirodno, mislim da dođu na salsu jer im je takav vid zabave i aktivnosti prirodno zapao za oko. Neko ih povede na žurku ili ih ubijedi da dođu nebitno kako, vide negdje snimak ili tekst i hoće da probaju to. Škole na razne načine dolaze do tih ljudi, ali iz iskustva znam da je broj prirodnih salserosa najbolji pokazatelj kvaliteta našeg rada i spremnosti za veliki rad kako u sali, tako i van nje.
Šta da radimo kad ne možemo da se oslonimo na dovoljno salsa prirodnjaka?
Privući ostale nečim sto neće moći da odbiju. Besplatno 1, 2, 3 mjeseca i intenzivna reklama na društvenim mrežama! Sad već mogu da kažem da su sve škole probale taj pristup, neko više neko manje, ali jesu. Prvih par prijema koji se tako urade donesu veći broj ljudi u školu i nekako instruktori steknu osjećaj da konačno imaju sa kim da rade.
U tih prvih par prijema bude dosta prirodnjaka, stari prirodnjaci su raširili vijest da im škola prima ljude na besplatne časove. Posle pola godine to više nije nikakva vijest. Svi daju besplatno i ljudi počnu da razmišljaju kakva je ta salsa glupost kad su svi spremni besplatno da je podučavaju.
Prije godinu dana sam napisao tekst o tome da su nam potrebni novi salsa fanatici. E pa fanatika je sve manje, a brzinom svjetlosti se raširila priča da je salsa: „Ono gdje se matorci muvaju“.
Kako je na časovima na sledećim prijemima? Kako je instruktorima?
Prije 5 godina eventualno jednom u cijeloj sezoni smo morali da popričamo sa nekim zbog nekog vida narušavanja atmosfere i užitka na času: Nekultura, higijena, promašena aktivnost. Sad u svakoj početnoj grupi izigravamo salsa inspektore a ne instruktore. Naravno, većina ljudi je i dalje skroz na mjestu, ali svi znamo da ta većina ne ostaje negdje gdje se ne osjeća prijatno. Prosječno zadržavanje jednog salserosa u školi prije 5 godina je bilo godinu dana, a sad je od četiri do pet mjeseci. Kad se sjetim svojih početaka znam da je najljepša priča kretala između pola godine i godinu dana igranja. Znači većina ljudi ne dođe do onog najljepšeg u salsi. Skupo smo kao grad salse platili borbu za opstanak škola. Jedni druge gledamo kao konkurenciju umjesto kao prijatelje koji su na istom zadatku.
Instruktorisanje
Radim sa grupama svih nivoa salse, od početne do najiskusnijih. Naravno, ne radim sam. Uvijek smo tu minimum jedan par instruktora, a nerijetko i više nas. Davno sam rekao i toga se držim i dan danas kad pričam sa bilo kim ko je instruktor ili želi da postane instruktor: „Od salse se ne preživljava. Od salse se živi.“
Na šta mislim?
Novca na salsi nema da bi bilo ko mogao od 1. do 30. da pokrije svoje troškove života. Ima ljudi kojima je to jedini izvor novca i oni najbolje znaju koliko je stresno. Kao salsa instruktor ćeš steći nešto mnogo vrednije od novca. U stvari, sam proces dolaska do situacije da možeš da držiš časove je nešto što se ne mjeri novcem. Da bi nešto predavao moraš to početi da živiš. Tako se prirodno postaje instruktor, a tako i od instruktora za početnike postaješ ozbiljniji predavač. Konstantan rad na sebi. Aktivni salsa izlasci sa mnogo plesova sa plesačima svih nivoa. Slušanje muzike, ritmova, učenje španskog da bi razumio uz šta igraš. Seminari, festivali, koncerti, putovanja, pobjeđivanje urođene stidljivosti, spremnost za isticanje i nastupe kad je potrebno. Komunikacione vještine i postavljanje prema pojedincu i grupi. I sve ovo ne kao nešto što mora da se uradi, nego kao nešto što istinski želiš. Najljepše je kad nas u bilo kojoj aktivnosti motiviše sirova ljubav, ali i najteže. Znam da ljudi žele da postanu instruktori ne samo zbog ljubavi prema salsi, već i zbog dokazivanja, borbe sa kompleksima, podizanja ega, osjećaja bitnosti i mnogih drugih razloga. Ništa od toga nije problem dok god je ljubav glavni razlog, a spoznaja sopstvenih mogućnosti i talenta glavni cilj.
U školi je otkako postoji instruktorisalo ili instruktoriše i dalje, dvadeset osmoro ljudi. Ogromnoj većini salsa instruktorisanje je predstavljalo dodatnu aktivnost pored regularnog posla ili studija. Svi su došli do pozicije instruktora zato što je to bio sledeći prirodan korak u njihovim salsa karijerama. Svi su uložili nekoliko godina intenzivnog rada da bi došli do te pozicije, a oni koji su počeli da drže kurseve ostalih plesova su nastavili da prolaze kroz isti proces i za svaki sledeći ples.
Vremenom se plan i način rada dosta promjenio. Na početku je bilo dovoljno da se zaintrigira mašta sa određenim efektnim i elegantnim stvarima da bi oni koji idu na časove sami tražili još. Zadnjih par godina je dosta drugačije. Dijelom zbog stvari iz prethodne teme, a dijelom i do lake dostupnosti materijala i očekivanja svega sad i odmah. Na časovima instruktori sažvakavaju i pokazuju do najsitnijih detalja. Spremnost na paralelno treniranje pored časova je niska. Lakše je naučiti, ali istovremeno i manje intrigirajuće. Očekivanja od časa su prevelika, a od sebe minimalna. Instruktorisanje polako postaje povlađivanje polaznicima kurseva, a to je po pravilu rad na lakšim elementima. Kad grupa dođe do nekog višeg nivoa neophodno je preći na intenzivniji rad i zato svi instruktori imaju cilj da rade sa starijim grupama. Instruktori se osjećaju spremno, a polaznici nisu uglavnom i grupe krenu da se osipaju. Zbog termina kreće spajanje sa mlađim grupama koje je po mom mišljenju najbolja moguća stvar, a po mišljenju većine onih koji su spojeni degradirajuća.
„Zašto sad ponovo da radim ono što smo već učili? Mogu li ja u stariju grupu?“ Povlađivanje dolazi na naplatu. Onda dođe isto pitanje od instruktora:
„Zašto ja ne radim sa starijim grupama?“ Nestrpljenje koje nas košta mnogo. Odgovor na oba pitanja je lak: „Još uvijek nije vrijeme.“ Polaznicima kurseva je ovo lakše reći nego instruktorima. Em radiš sa njima, em su ti postali nerazdvojni prijatelji, em i sam podsvjesno znaš da će možda prestati da rade ako te dožive kao nekog ko ih sputava, em postoji opasnost od kontraproduktivne reakcije, a to je prestanak rada na sebi i napredovanja. Ne isplati im se ulagati još vremena i živaca kad imaju obaveze i poslove od kojih žive i kojima moraju da se posvete prije nego salsi. Pokušavam što je više moguće da zbog takvih situacija ne miješam lične emocije i bitne odluke, ali je teško.
Svi mi volimo da se zbližimo sa drugim ljudima, da prođemo sa njima sito i rešeto, pa da se posle zajedno u toploj atmosferi prisjećamo dogodovština i planiramo nove. Teško postaje kad interesovanja i mišljenja počnu da se udaljavaju, a očekivanja ostanu ista. Mnogo puta sam sa sve dobrim ljudima, prošao kompletan ciklus instruktorisanja. Od inicijative i pronalaska talenta, do uvođenja u čari posla, preko držanja časova, do rastanka ili opadanja interesovanja za instruktorisanje. Nisu granice u fazama tako jasne, ali ukratko to jeste najčešći put. Najteže nam pada ovaj završni period kad priznajemo sebi i drugima da nešto mora da se mijenja ili smo u ćorsokaku. Ukratko, instruktori salse su najveće blago koje škole imaju i kompletan proces traži mnogo odricanja i žrtvovanja. Kad bilo ko prekine sa radom, preovladava osjećaj gubitka dijela sebe, a opet to je i oslobađanje sebe za neke druge stvari.
Proces je ono što nas ispunjava, a ne cilj. Proces je takođe i ono što je neophodno!
I sad ovako izolovani živimo pravi trenutak u kom možemo da vidimo šta smo imali bez ikakvih očekivanja od budućnosti.
DJ-isanje
Salsa žurke, krem salsa ugođaja. Trenutak kad pomiješamo sve što nam je interesantno na jednom mjestu. Ples, druženje, muzika, piće, šale, razgovori, nekad nadmetanje, nekad čisto uživanje. Kao DJ na tim žurkama, uglavnom jednom nedeljno, moram slici dodati i ono što nije očigledno. Organizacija bilo kakve salsa žurke predstvalja potencijalni ne mač sa dvije oštrice, nego šuriken (Nindža zvjezdicu). Da bi jednu salsa žurku nazvali uspješnom potrebno je da svi budu zadovoljni. Gazde klubova pazarom, brojnošću i atmosferom. Gosti muzikom, uslugom, muzikom, cijenama pića, muzikom, struktorom i nivoom plesnog znanja plesača, muzikom. DJ-evi i organizatori nivoom animacije ljudi, brojem plesova koje su mogli različiti tipovi plesača da odigraju, sveukupnim provodom i utiscima koje su sakupili posle žurke.
Zašto sam rekao muzika više puta kod interesovanja gostiju? Koliko ljudi toliko ukusa, što je veći nivo i status u plesnom svijetu to su i očekivanja od DJ-eva veća a strpljenje manje. Ako isključimo sve što je vezano za organizaciju, mada u nekim slučajevima je to više od 50% posla oko žurke, ostaje DJ-isanje i praćenje atmosfere na samoj žurci. Svakodnevno preslušavanje muzike, pronalaženje potencijalnih hitova, razgovori sa gostima na žurkama i pametno doziranje žanrova u toku žurke. Ne možeš, a moraš, svima da udovoljiš. Istovremeno treba da ispratiš da se oni koji čine većinu na žurci, a nisu toliko upućeni u finese muzike, ne smore. Naravno da se trudim i da zapamtim šta ko voli, a uglavnom i ko je koju pjesmu naručio.
Opsjednutost hitovima je sledeći problem sa kojim se suočavamo, jer ukoliko ne pustiš ono što je izašlo sjutra odmah su žurke smor, a dj-evi fušerišu. Volim da eksperimentišem. Na svakoj žurci pustim nešto staro, nešto što sam slučajno našao i nešto što nije standardno. Taj blok je na početku žurke dok ljudi još uvijek pristižu i raspoređuju se po klubu, naručuju piće, gledaju ko je od poznatih tu. Ponekad i u zenitu žurke ubacim nešto što mislim da bi svi trebalo da čuju. Na početku par parova igra, a ostali čekaju nešto poznato da bi se usudili da zaigraju. Čuvena linija manjeg otpora. Tad je važno imati u rezervi siguricu. Sigurica je pjesma za koju znaš da je minimum 80% kluba čulo i da je ne bi propustili ni da im u zamjenu ponudiš dva točena. Interesantnije su reakcije na stari, većini nepoznati hit u sred zenita žurke.
„Što je dobro? Ko je ovo? Kad je izašlo ovo?“
Najnoviji hitovi najpoznatijih bendova su samo jedan mali procenat muzike kojom možemo da se oduševimo. Osobina karakteristična za naše podneblje je da kako neko krene da se bavi nečim odmah je stručnjak, sa istančanim ukusom i neosporivim prepoznavanjem kvaliteta. Koliko nas takav stav košta i koliko zbog njega propustimo saznamo tek kad nam trenutak u kom je trebalo da uživamo izmakne.
Grupne animacije i koreografije su potrebne jer one najlakše podižu masu i privlače čak i one koji ne znaju da igraju. Ima ljudi koji ne znaju da igraju na salsa žurkama? Ima, ali malo i sve manje. Početnika? Uglavnom samo mali dio plesača krene na žurke prije nego igra 2-3 mjeseca. Na velike žurke, one sa preko 200 ljudi. Ostale žurke se češće događaju i na njima su uglavnom stalni gosti i oni koje oni dovedu. Ljudi koji znaju da igraju ili koji su u najljepšem dijelu učenja početnih figura i koraka. Možda petina ljudi bi igrala koreografiju, a i oni ne bi mnogo. Kakve su nam grupne koreografije? Da li su to animacije? Da li ih igramo da bi neko mogao da ponovi sa nama ili da napravimo show? One koje masa ponavlja su lakše i uglavnom se vrte duže od 3 godine, koreografi ih vode jer znaju da će dići masu, ali koreografi uglavnom žele show jer im je teže zanimljivije. Masi nije. DJ-evi između dvije vatre. Dobra stvar je što, bez obzira na to što smo toliko egocentrična nacija, lako se navikavamo na neželjeni šum. Pauziramo i odmorimo, samo da nije predugo inače odoh.
Posle se svi čude što DJ-evi piju…
Timovi i timske koreografije
Najljepše je kad imaš složan tim koji može na istoj stvari da radi kao jedna osoba. Kad dišeš istim plućima i vidiš istu tačku na horizontu.
Kako se tim stvara? Šta je najteže kod timskog rada?
Vjerovali ili ne, smišljanje koreografije je najlakše u cijeloj priči. Bilo da je rueda ili show nastup, važno je samo istrajati i ne odustajati od kreiranja koreografije i u jednom trenutku će doći, kockice će se složiti. Koliko će biti kvalitetno i atraktivno zavisi od mnogo drugih faktora, ali koreografija će biti tu.
Najteže kod rada u timu je održati atmosferu i kvalitetnu komunikaciju od početka do kraja ciklusa. Jedan ciklus podrazumjeva pripremu za nastup i jedan nastup. Što je cilj veći, ciklus duže traje i problemi će prije isplivati. Plesački kvalitet svakog pojedinca mora da bude prisutan, ali on nije presudan. Ono što je važnije je da je svaka osoba timski igrač. Po potrebi svako mora progutati knedlu, zaćutati, uraditi nešto što mu/joj se ne dopada ako će to doprinijeti timu.
U dugoročnom zajedičkom radu sve lične osobine isplivaju na površinu. Svak upozna svakog. Ne može se na isti način raditi sa svima i mora se steći svijest i upoznati svaki pojedinac. Najvažnije, prije nego što krenemo u bilo kakav rad potruditi se da svi budu na istoj strani. Naravno da bi svako volio da nastupa i da putuje i da se takmiči, samo što svako mora da odgovori i na ovo pitanje:
„Da li si spreman/na da narednih pola godine izdvojiš za pripremu i da se posvetiš ovom nastupu?“
Kad je grupa duže zajedno onda je lakše, poznajemo se. Kad je grupa u nastajanju onda je iskren odgovor na postavljeno pitanje prva stvar koje će odrediti budućnost kompletnog projekta.
Nažalost, zbog disbalansa između želja i mogućnosti često neiskreno odgovorimo na to pitanje, a ponekad i ne ukapiramo šta ono podrazumjeva. Zbog toga što ne želimo da ispadnemo neko ko je izdao ekipu, prihvatimo se nečega što i ne bismo radili. Neiskren odgovor na ovo pitanje me je često primoravao na brza rešenja. Nekad u sred procesa ljudi puknu i ne mogu više da treniraju, nekad jednostavno ne mogu od obaveza da isprate, a nekad samo napuste jer im se ne sviđa ili ih smara. Tada u vatru ubacujem ljude za koje ne znam da li stvarno to mogu da iznesu, ciljam vezanih očiju. Skoro uvijek ti novi ljudi nisu problem i pokušavaju da iskoriste šansu što je više moguće. Problem je navikavanje starog dijela ekipe na nove ljude i spremnost na prilagođavanje.
Podjela uloga u timu je takođe često velika prepreka. Sam sam izabrao da vodim ekipe, nekad igram, nekad ne igram, ali u poslednjih 7-8 godina vodim timove. Ono što sam naučio i što me je koštalo dosta živaca je da ukoliko vodim tim, onda jedino ja mogu da ga vodim.
Ko je zadužen za kostime, ko za organizaciju puta, ko će na kojoj poziciji da igra, ko će da igra a ko da bude rezerva? Kad presjeći i zaustaviti raspravu? Kad dozvoliti drugima da pokažu kreativnost?
Sve to treba da odredim i da snosim posledice ukoliko je izbor pogrešan. Poznavanje ljudi, poštovanje svega što su uradili za tim i na sceni, prepoznavanje njihovog kvaliteta i bitnosti u timu su me često navodili na određeni nivo popustljivosti u kojoj polako gubim konce. Tada sam ili uzimao stvar u svoje ruke ukoliko ima dovoljno vremena do nastupa ili samo ispratio stvari do kraja ukoliko je nastup blizu. Ponekad je bolje ne insistirati ukoliko tvrd stav ne može donijeti ništa konkretno, već samo pokvariti mogućnost i kvalitet nastupa. I dalje radim sa timovima, i dalje pokušavam da uskladim različite karaktere ljudi, i dalje pokušavam da pronađem ekipe ljudi koji žele da daju sve od sebe i osjete uzvišenost poduhvata nakon uspješnog izvođenja i aplauza.
Za kraj ostaje nošenje sa kritikom. Onaj ko vodi tim treba da bude spreman da prihvati kritiku, ali i da zaštiti tim od negativnih strelica koje kritičari upućuju. Posle svakog nastupa, treme, adrenalina i prvog udara emocija, osjećam ogromnu prazninu. Ukoliko mi nedostaju treninzi i pripreme, to znači da smo radili pravu stvar. Ukoliko mi ne nedostaju, onda je to signal da treba da mijenjam nešto.
Eto, ako ste došli dovde sa čitanjem to onda znači da ste ušli u moju salsa intimu i da vam je možda jasno zašto sam smanjio salsu na minimum u doba Korone. Zašto to interesuje bilo koga osim mene, nemam pojma. Ja sam osjetio potrebu da podijelim sa vama stvari koje me muče duže vrijeme, a vi ako ste čitali onda ste podijelili moju muku.
Ovo sve želim da shvatite kao poziv na sledeće stvari: 1) Dogovor škola da posle izolacije vidimo kako ćemo doživljaj salse u javnosti poboljšati i privući one ljude kojima jeste mjesto tu, 2) Ubijediti ljude koji uče salsu i ljude koji žele da podučavaju salsu da krenu od nule sa svojim procesom i daju se mnogo više sa mnogo više strasti i posvećenosti, 3) Uputiti svakog na salsa žurke i da konačno svi ukapiraju da DJ-evi znaju šta rade. Ne dozvolite da vam usko ograničeni lični stavovi smanjuju užitak, 4) Da svi ukapiramo kako je naša salsa scena mala i da su nam potrebni ozbiljni plesački timovi sa ozbiljnim, iskrenim i vrijednim plesačima.
Svima vam preporučujem da u doba izolacije prvo istražite šta nosite u sebi, pa tek onda da vidite šta ima na Internetu. Uskoro se sve nastavlja…
Odoše misli do septembra 2007. godine. Isto je bila nedelja kao i danas, isti je bio datum kao i danas, samo se godina razlikuje. Tog dana sam prvi put ušao u Ritmos Del Mundo, kasnije će se ispostaviti u moju drugu kuću. Igrao sam salsu već nešto duže od godinu dana i želeo sam više od časova. Nata me danima nagovarala da probam novootvoreni Ritmos jer su tu ljudi koji pokušavaju mnoge stvari koje ranije nisu postojale u Beogradu: rueda tim, rumba kurs, salse različitih nivoa.
Ulazim u Knez Miletinu 11 nešto pre 18h kad je bio termin grupe i vidim 7-8 uglavnom iz viđenja poznatih ljudi kako vežbaju neke nimalo jednostavne pokrete i izolacije. Znao sam da postoji RUMBA i ranije, ali uglavnom informativno, jer nam je u tom periodu i naprednija rueda bila pojam, a kamoli tradicionalni sa Afrom povezani plesovi.
Jedna devojka sa prepoznatljivim stavom i pristupom, sistematski je driblala ljude za koje sam ja smatrao da u tom periodu pripadaju najboljem što salsa ima u Beogradu: Sanja Vasiljević. Momci i devojke su se malo je reći maltretirali da pohvataju drugačije korake i uđu u novi ritam. Muzika bazirana na udaraljkama i glasu je dolazila sa zvučnika, takođe nimalo laka za ukapirati. Prvo što sam se pitao je bilo da li je ta devojka živela na Kubi ili u Srbiji, jer bukvalno niko od nas nije imao pojma o detaljima rumbe u tom vremenskom periodu. Ovo joj nikad nisam rekao, ali ja sam jedno pola godine mislio da je Sanja provela bitan deo života na Kubi.
Moja fascinacija tim prvim susretom sa Ritmosom i ogromna želja za učenjem nečeg novog su me realno automatski uvukli u novopečenu Kuba mašinu. Posle mesec dana na salsi u Ritmosu i ja sam krenuo da dolazim sat vremena ranije na rumbu. Da budem jasniji i ja sam krenuo da se maltretiram. U jednom trenutku sam pomislio da je moj odlazak na rumbu čist mazohizam. Uprkos crnim mislima, istrajao sam.
Zašto rumba?
To je bilo pitanje koje sam postavljao sebi i drugima taj prvi mesec dok sam išao samo na salsu u Ritmosu.
Prvo što me je nateralo da krenem je to što sam znao koliko me je upoznavanje drugog tradicionalnog plesa, SON-a, samo pola godine ranije, popravilo kao plesača i poznavaoca muzike.
Drugo, čoveče svi ovi ljudi koje vidim kako se maltetiraju mnogo brzo napreduju i u salsi, a ja moram da ih makar stignem 🙂 .
Treće, što me je do dan danas održalo da uvek budem tu negde oko rumbe na časovima i vežbam, je muzika. Kad se uporedi sa salsom, bachatom, regetonom, zvuk rumbe deluje kao da dolazi iz praistorije. To je prva prepreka. Ako je pređemo ukapiramo da onaj ko nauči da sluša i razume rumbu, taj će razumeti i sve ove ostale afro-karipske muzičke pravce. Jednostavno, teška je i zahtevna za slušaoca i plesača, a na njoj je bazirana i muzika sona, salse, timbe. Eto i ja sam konačno priznao da je son na nečemu baziran :).
Četvrto, Sanja je napravila jedan izuzetno kvalitetan sistem i program rada, koji obuhvata posvećenost pojedincu i popravljanju najsitnijih elemenata. Postavila je izazov koji se ne odbija.
U karijeri svakog salserosa dođe trenutak kad više nemamo onaj osećaj brzog napretka sa početka i kad moramo da se potrudimo mnogo više za manje vidljive rezultate. Tad je prekretnica kad ili samo nastavimo da izlazimo na žurke i dolazimo na časove salse da održimo formu ili ulazimo u nešto mnogo ozbiljnije. To nešto ozbiljnije su kako iz sopstvenog iskustva znam i tvrdim RUMBA i SON! Istrajati u ta dva plesa znači poboljšanje izolacija pokreta, pronalaženje novih improvizacionih elemenata, ubacivanje novog nivoa plesa u svakodnevnu igru, mnogo bolje razumevanje muzike i poslednje ali sigurno ne najmanje bitno, upoznavanje ljudi koji su na istom putu kao i mi. Ova poslednja tačka je glavni krivac što plesno kompletna scena ne nazaduje.
Naravno, Sanja nije mogla i htela sama da izgura tu celu priču. Cilj joj je da prenese znanje i zarazi rumbom što veći broj plesača. Cilj joj je da kad izađe u grad vidi kako ljudi primenjuju ono što su naučili u svom plesu. Na tom putu je naišla na neke entuzijaste koji su želeli i žele da upoznaju rumbu do najsitnijih pojedinosti. I uspela je u tome, a zanesenjaci rumbom su postali deo tog sistema. Danas, Jelena i Igor dodaju i svoj začin celoj toj priči, omogućili su da nam rumba ostane tu za sve salserose koji žele više!
12 godina dobri moji plesači i drugari, u Ritmosu nedeljom se održava kurs rumbe.
Kurs koji čini srž kvaliteta dobrih salsa plesača.
Kurs nečega od čega mnogi salserosi odustanu posle samo par časova jer im je preteško i neće da se maltetiraju.
Kurs koji je postao Ritmosova tradicija tradicije.
Kurs koji zovemo RUMBA jer je to postala reč sa kojom identifikujemo i one plesove za koje sad već znamo da nisu rumba nego afro-kubansko nasleđe: arara, palo, orisha plesovi, yuka, makuta…
Kurs kroz koji je prošao i prolazi veliki broj instruktora salse ne samo iz Ritmosa već i iz drugih škola.
Kurs na koji ćeš pre ili kasnije i ti salsero doći da prihvatiš izazov 😉
Nedelja je, smračilo se malo iznad Beograda ovog septembra.
Sledeće nedelje i da bude oblačan oktobar u Beogradu, lakše će pasti. Znam gde ću, kao što sam znao i pre 11 godina posle istog datuma kao što je današnji.
Kada sam 2006. godine počinjao sa učenjem salse, prvi mjesec mi je bilo dovoljno ono što naučim u školi od instruktora. Posle toga sam išao na časove još godinu i po dana, ali sve vrijeme me je interesovalo šta još mogu da naučim sa strane. Jednostavno, vrata jednog potpuno novog svijeta za mene su se širom otvorila. Drugačiji ritmovi, novi koraci i figure, igranje u paru, ruedi, rumba, son, a kasnije i svi ti afro-kubanski elementi. 2 sata časova nedeljno i žurke mi jednostavno nisu bili dovoljni.
Nisam bio jedini, naravno, postojale su ekipe koje su u zbiru brojale sigurno 30-40 ljudi koji su više ili manje pokušavali da isprate sve. Bilo je ljudi koji nisu išli na časove redovno, ali su izlazili i učili na licu mjesta ili preko snimaka. Ako nekog interesuje kako smo tada učili nove stvari krenuću od toga šta nam NIJE bilo na raspolaganju: Youtube, Facebook, brzi Internet, festivali u zemlji i okruženju, sistematski časovi, različiti ženski i muški instruktori sa višegodišnjim iskustvom.
Sa druge strane, bili smo dostupni jedni drugima. Sjećam se mog entuzijazma kad sam otkrio sajt na kom se nalaze video snimci osnovnih rueda figura gdje je setenta komplikate bila sve i svja. Odmah sam zvao Nevenu da probamo. Igor, kojeg salsa tada nije ni mrvicu interesovala, stalno prepričava kako smo nas dvoje cijelu sobu u studenjaku ispremještali da bismo vježbali figure. Čas je bio kratak u odnosu na vrijeme koje smo provodili vježbajući.
Izađem u grad, a tamo Jeca, Nata, Ivana, Žaklina, Sanja, Anja, Milanče, Medić, Bane, DJ Grande B, Siniša, Pera i još mnogo nas igramo po cijelu noć. Ponekad između sebe, a mnogo češće sa ljudima koji nisu znali ni osnovni korak prije nego što su izašli. Onda neko odigra nešto drugačije ili uhvatimo foru koju nismo do tad gledali i pokušava se sa strane, ruke samo što se ne polome, razmjenjuju se snimci i muzika na cd-u. Kad smo kod muzike, igrali smo na sve što je iole ličilo na salsu, a igrao se i cha cha, latin rumba itd. Sad često čujem kako je neko ovdje postao timba purista. Ono, samo mi daj neku dobru timbu ili odoh sa žurke. Sa jedne strane mi je drago što je scena toliko napredovala da dosta ljudi zna razliku između podžanrova. Sa druge mi je krivo što se izgubilo to da je sva muzika super, jer na kraju ispada da smo muzički osjetljiviji od svih Portorikanaca, Kolumbijaca, Meksikanaca, Peruanaca, Čileanaca i svih sem Kubanaca.
Onda je došlo poslednjih par godina. Broj salsa plesača je vrtoglavo porastao. Mislim da trenutno u Beogradu minimum 2000 ljudi aktivno igra salsu. Kvalitet časova u školama je popravljen. Može se reći da instruktori sažvaću i detaljno objašnjavaju u roku od godinu dana stvari za koje je ranije trebalo minimum 3 godine, a neke stvari nismo uopšte ni poznavali. Na Internetu je moguće naći tekstove, snimke, knjige, muziku svih tipova i brzina, kao i sijaset plesnih elemenata. Salsa žurki u Beogradu ima svakodnevno, nekad i više za jedno veče. U toku godine u regionu se održi minimum 7 festivala sa salsa tematikom, od kojih barem 3 u Beogradu. Logično bi bilo da i salsa fanatika sada ima mnogo više, ali očigledno je da logika nije zadovoljena. Dosta „salsasaurusa“ je okačilo plesne cipele o klin, ali od onih koji su preostali i dalje većina predstavlja ogroman procenat u broju salsa fanatika. Kad nas je bilo 200 aktivnih, četvrtina su bili baš navučeni na salsu do nivoa poluprofesionalnosti. Ljudi su redovno učili i vježbali i po 4,5 sati dnevno. Da ne pričam o tome gdje smo sve igrali salsu. Od benzinske pumpe, preko trotoara i autobuskih stajališta, do bazena i sportskih poligona.
Sad je četvrtina aktivnih salserosa 500, a broj fanatika nije ni približan. Uprkos svim navedenim olakšicama i pomagalima da se brzo postane vrstan plesač rijetko ko se upušta u detaljno istraživanje.
Postavljam sebi, a i drugima pitanje: Zašto?
Većina ljudi sa kojima sam pričao na tu temu mi kažu da je glavni razlog upravo to što je sad lako naći sve i što je sve tako dostupno. Zašto bi se iko mučio da uči sam kad mu neko drugi na času to sažvaće. Ljudi se nauče na to i jednostavno ne smatraju da treba da istražuju. Sad ću da dodam i još par svojih viđenja tog problema najviše zbog toga što želim da u narednim godinama novi, mladi ljudi, prvenstveno studenti (nije da ne smatram sebe mladim 😜 ) počnu da nose salsa scenu na svojim plećima.
Ukoliko neko tek kreće da igra salsu i ima dovoljno vremena da joj posveti, potrebno ga je pravilno uputiti da ne bi prije vremena odustao. Kad smo mi najviše istraživali, tad je bilo najmanje vrhunskih plesača. Pored želje da igraju salsu, ljudi su naravno željeli i da budu primjećeni. Što se tiče te želje, ništa se nije promjenilo. I muški i ženski plesači oduvijek nose određenu dozu egoizma koja ih tjera u želju za nadmetanjem. Ta želja nije loša dok god se kontroliše i usmjerava na prave stvari. Danas ljudi izađu na dvije žurke i vide sigurno deset ili dvadeset ljudi koji po njihom mišljenju „razbijaju“. Reakcije na to su ili da pomisle da to nije za njih ili da žele da postanu takvi plesači u što kraćem roku. Prvenstveno, neko ko je početnik ne može tačno znati da li je neko vrhunski plesač ili samo pokušava da ispadne faca. Sa druge strane, kao i u svakoj životnoj oblasti, neophodno je strpljenje. Tom strpljenju bi umjesto lakih pohvala trebalo posvetiti mnogo više pažnje na plesnim časovima. Neko je potencijalni talenat, zagrijao se za salsu i to instruktori vide. Ukoliko želimo da taj neko preraste u salsa fanatika spremnog na višečasovni rad svakodnevno, potrebno je da ga prvo obučimo strpljenju. Za mjesec dana ili 5 časova, ne može se ništa postići. Danas, upravo zbog napretka tehnologije ljudi smatraju da su oni ti čije su se moći uvećale i da je sve moguće brže naučiti. Znanje je dostupnije, ali sposobnost sticanja znanja je ostala ista. Ljepota učenja salse se ogleda u procesu dolaska do cilja i povezivanju elemenata, a ne u onom konačnom cilju koji predstavlja određeni plesni nivo.
Prvo strpljenje, a onda i poštovanje. Poštovanje prema svima koji su tu da uživaju, igraju i održe scenu, kao i poštovanje prema sebi. Sama činjenica da i sada vjerovatno ima maksimum 50 salsa fanatika znači da su oni raspoređeni u manjim brojevima po različitim školama i žurkama. Od njih se uvijek i na svakom mjestu može dosta naučiti, a ukoliko neko želi da bude salsa fanatik interes mu je da se uklopi sa njima, a ne da se nezdravo nadmeće. Džaba i da neko postane vrhunski plesač ako mu je cilj samo da bude najbolji u selu. Kad osjeti da je postao dobar prestaće da se edukuje i da vježba. Poštovanje prema sopstvenom znanju označava to da je mnogo teže postati dobar salsa plesač nego na primer bachata ili kizomba plesač. Da ne dođe do zabune apsolutno poštujem i učim sve plesove, ovo je samo jedna nepobitna činjenica zbog kompleksnosti salse kao plesa. Vrijeme koje je potrebno da se savlada salsa jeste duže, ali ako poštujemo to vrijeme bićemo mnogo više zadovoljni svojim novostečenim sposobnostima.
Na časovima grupe za nastupe uvijek insistiram da mjesto koje ćemo osvojiti na takmičenju meni nije bitno. Nije mi bitno ni da li nastupamo na takmičenju ili na nekom lokalnom događaju. Bitno je da nastupamo. Bitno je da kroz pripremu nastupa kao pojedinci i kao tim napredujemo. To mi je bitno jer će za 5 godina od tih ljudi neko napraviti neku svoju žurku, započeti nešto novo na sceni, doći do nivoa kad može da vodi scenu. Prvo mjesto na nekom takmičenju je dobro za reklamu škole i podizanje ega. Sa druge strane 10 javnih nastupa godišnje je dobro za stvaranje dobrih plesača i pravljenje salsa fanatika. Da li će oni ostati u mojoj školi, preći u drugu ili otvoriti svoju? Da li će oni postati instruktori ili samo igrati zbog izlazaka i nastupa? Njihova stvar, podržavam kao i do sada što sam podržavao sve akcije za koje mislim da će donijeti novu vrijednost, a nije da se ponekad nisam zeznuo 😂. Bitno mi je da ono zbog čega smo mi svi ušli u ozbiljniju priču, a to je promocija kubanskih plesova u zemlji i okruženju, nastavi da živi i da se razvija. Ne bih volio da zbog nedostatka ljudi koji bi vodili sve naprijed postanemo kao većina zapadnoevropskih zemalja. Da ogromna većina na sceni budu ljudi kojima je salsa razonoda isto kao fudbal sa prijateljima jednom nedeljno ili šoping sa sestrom od tetke.
Naravno, ko to želi dobrodošao je uvijek, ali neophodna je i ona druga strana.
Ona strana koja je prije 10 godina otkrila da postoji nešto što se zove timba, nešto što se zove afro.
Ona strana koja je bila spremna da organizuje prve festivale salse bez obzira što će biti u velikom minusu.
Ona strana koja se budi u 2-3 sata posle ponoći jer joj nova ideja za ruedu ili novi footwork koji je našla ne da mira dok je ne zapiše ili ne proba još jednom.
Ona strana koja je privukla ogromnu masu mladih ljudi na nešto što se zove salsa i napravilo domaću plesnu scenu zanimljivijom od kubanske. Da društvo, salsa žurke u Beogradu su mnogo kvalitetnije nego salsa žurke na Kubi, koliko god to zvučalo budalasto. Još uvijek.
Ona strana koja će i kad prestane da dolazi na časove i izlazi na žurke, u autobusu kojim ide na posao pustiti novi album Havana de Primere i pomisliti kako svi ti ljudi oko nje uopšte ne kapiraju koliko je život zanimljiv.
Kao svaki tekst do sada i ovaj je naravno moj lični stav. Jedva čekam da pročitam i tuđe komentare bilo ovdje na blogu ili lično na facebook stranici DJ Monte Son.
Evo i jedan snimak iz 2008. godine na kom možete vidjeti jednu od prvih rueda koreografija nastalih u Srbiji. Odigrao ju je tim tadašnjih salsa fanatika koji su inicirali salsa scenu u Srbiji kakva je danas. Taj tim se zvao SalSerbia, a mislim da bi bilo kojoj grupaciji salserosa i danas bilo potrebno mnogo vremena da samo skinu ovu koreografiju.
Za neke nove SalSerbia timove u budućnosti i neke nove salsa fanatike.
Kad krećemo da igramo neki ples uvijek nas zanima kako da izgledamo što bolje i efektnije na podijumu. Kubanski son ne odstupa od od tog pravila. Postoje razne paseo figure, promene strana, spuštanja i kretnje kojima vodimo partnere kroz prostor bilo u otvorenom ili zatvorenom stavu. Posle toga dolaze egzibicije i stavovi, a na kraju je neizbježan i neki akrobatski potez.
Najzahtjevniji i najzanimljiviji pokret u sonu se zove tornillo. Tornillo u prevodu znači šraf i ta riječ najbolje i opisuje način kretanja osoba dok izvode figuru.
Partner ili partnerka na jednoj nozi, najčešće lijevoj, izdignut na prednjem dijelu stopala, vrti se u mjestu zahvaljujući zamahu koji daje onaj drugi koji ravnomjerno kruži oko njega.
Najbolje je pokazati na primjeru pa pogledajte ovu divnu kombinaciju son tornillosa od 3:29 muški ili 4:42 ženski Preporuka: odgledajte kompletan snimak jer je ovo jedan od najljepših i najelegantijih plesova u paru na koje sam do sada naišao.
Kao što vidite postoje različiti načini da se tornillo izvede: uspravno, sa slobodnom nogom napred ili pozadi, iz čučnja, u sedećem stavu sa prekrštenim nogama, sa šeširom na vrhu stopala, na koljenu…
Pokret je težak, kako tehnički, tako i fizički. Da bi se dobro izveo najvažnije je, pored glatkog đona na cipelama i glatkog poda, da partneri dobro sarađuju uz dovoljnu silu akcije i reakcije i da se navježba tehnika i stav. Samo fizičkom snagom je nemoguće izvesti ovaj pokret sve da ste rođeni u teretani ili da imate iza sebe 3 osvajanja Mont Everesta.
E sad dolazimo do onoga što bih volio da skrenem pažnju svima. Son cubano nije tornillo. Ako znate da odigrate tornillo to je samo znak da ste navježbali određenu tehniku. Mnogo volim kad vidim da neko uspješno odigra različite vrste tornilla, ali uopšte ne volim kad se tornillo uzima kao mjerilo da li neko zna da igra son i kao kriterijum takmičenja. Kubanski son je prvenstveno muzika na koju igramo i odnos između partnera, kao i svi plesovi koji se igraju u paru. Ako ne osjetimo partnera, ako ne ispratimo klave i kontra ritam, ako ne pratimo muziku, užitak je mnogo manji i džaba sva tornillo tehnika. Naravno, ovo je samo moj stav i savjet, a svako neka igra kako mu najviše prija jer zbog toga smo i tu. Uživanje prvo, sve ostalo posle ;).
Tornillo ne bi trebalo igrati u bilo kom dijelu pesme. Preporučuje se, nije obavezno, da se sačeka instrumentalna cjelina kad pojedini muzičari pokazuju svoju virtuoznost a pjevač ćuti. Tada i plesači mogu da iskažu svoje umijeće i da odigraju najkomplikovaniji potez. Na prethodnom snimku ste mogli vidjeti da tornillo počinje baš u instrumentalnom sektoru pjesme.
Poslušajte sad i ovu izuzetno popularnu son numeru „Venenosa“ Havana de primere i pokušajte da zamislite sebe kako se vrtite na jednoj nozi od 2:39.
Postoji i jedno džentlmentsko pravilo u sonu. Ako partner odvede partnerku u ženski tornillo, trebalo bi i on da odigra svoj tornillo. Suština je da ne „maltretiramo“ djevojke ako i sami nismo spremni da se potrudimo.
Za kraj evo još jedan fenomenalan son Septeto Santiaguiera – Baja y tapa la olla. Od 2:20 je sekcija u kojoj tres praktično tjera na igranje tornillo pokreta. Uživajte i pokušajte na sledećoj žurci ili času sona.
Pripremajući jednu od plesnih radionica sjetio sam se da odavno nisam pisao na blogu, a za mene ne postoji bolja i ljepša plesna tema za obrađivanje od kubanskog sona i muzike. Da Lana, Nevena i Igore ponovo krećem sa pričom, samo ovog puta neću stati posle dva minuta da se ljudi ne bi smorili :p.
Muzikalnost je riječ koju naši salsa, son, rumba plesači uglavnom mogu sresti na pojedinačnim radionicama različitih festivala. Tada se instruktori potrude da objasne kako se plesovi uklapaju u muzičke žanrove ili kako da iskoristimo određeni muzički prelaz da bi napravili odgovarajući break, shine, footwork. Meni su ovi časovi jedni od najmilijih i kad god sam na nekom festivalu pod obavezno ih posjećujem. Ako ih ima :D.
Šta je muzikalnost?
Laički kad kažemo za nekog da je muzikalan uglavnom mislimo da ima smisla za muziku: dobar sluh, dobar glas, lijepo svira na instrumentu, itd…
Muzikalnost bi onda bila sve ono što neko ima u sebi, a pomaže mu da se izrazi kroz muziku.
Kako da prebacimo to na plesni nivo i kažemo da je neko muzikalan plesač?
Svaki ples je fizički doživljaj onoga što čujemo. To bi značilo da je svako muzikalan, zar ne?
U suštini to jeste tačno, svako jeste muzikalan. U neku ruku ;).
Naravno ovdje slijedi jedno ALI koje sreću kvari. Stvari su mnogo drugačije kad dođemo do plesova koji imaju odredena pravila: son, rumba, salsa, bachata, cha cha cha, mambo… Muzikalan je onaj plesač koji zna kako da plesom isprati pjesme na koje pleše. U salsi, sonu i rumbi muzikalnost plesača je jedna od najvažnijih stavki igre po kojoj se mogu izdvojiti iz okruženja. Zbog čega? Zbog složenosti kompozicija i različitih muzičkih cjelina koje se pojavljuju u pjesmama. Najkompleksniji žanr za muzikalno savladavanje je timba, što znaci da je sad vjerovatno jasnije zašto se većina iskusnih plesaca najviše „loži“ na timbu. Nisam ni ja daleko od njih jer i mene najviše „radi“ dobra timba. Sa druge strane najljepša muzika i ples za mene je SON. Jedno je sigurno, da nije bilo sona ne bi bilo ni salse, timbe, cha cha cha-a, latin rumbe, a najvjerovatnije ni bachate.
Složenost timbe i razlike izmđeu salse i timbe najbolje možemo vidjeti na ovom izuzetno detaljnom i kvalitetnom snimku.
Timba gears – Kevin Moore
Son kompozicija je lakša za ukapirati i za uvo je dosta pitkija od timbe. To je glavni razlog zašto većina plesača, a i neplesača mnogo više vole son nego timbu. Još kad se na to doda spajanje sa nekim pop pravcem, ko je rekao Toda una vida, onda kreće žurka. Naravno, to što je son kompozicija lakša od timba kompozicije uopšte ne znači da je son lak za plesanje ili sviranje. To samo znači da bi trebalo da krenemo od sona ukoliko želimo da budemo muzikalni na salsi.
Son, kao i drugi muzički žanrovi, u svojim kompozicijama ima pjevačku i instrumentalnu sekciju.
Što se tiče pjevačke sekcije ona se najcešće sastoji od glavnog glasa (cantante) i pomoćnih glasova (coro). Pjevač je zadužen za tekstualnu temu pjesme, dok su coro su muzičari koji sviraju svoje instrumente i u određenim sekcijama zajedno ponavljaju određene stihove.
Instrumentalna sekcija je vremenom napredovala od seksteta, preko septeta, do složenijih sastava. U sonu su najcešći instrumenti: clave, tres ili klavir, bongosi, bas, gitara, guiro i konge.
Svaka son kompozicija se sastoji od dvije cjeline: largo i montuno.
Largo ili ekspozicija je uvodna cjelina pjesme u kojoj instrumenti i pjevač predstavljaju temu pjesme slušaocu. Ovaj dio pjesme ima jednostavan i jasan tok. Najcešce se sastoji od dvije ili tri strofe koje predstavljaju temu pjesme i pjevač je samostalno otpjeva.
Largo je do 1:35 u ovom cuvenom sonu Lagrimas negras koji izvodi trenutno najpopularniji son bend Septeto Santiaguero.
Prelazak na montuno cjelinu je lako osjetiti jer instrumentalna sekcija promjeni dinamiku izvođenja, a pjevač i coro se smjenjuju po šablonu pitanje, odgovor. Coro uglavnom ponavlja odredeni stih (refren) dok pjevač ili improvizuje u svojoj sekciji (najcešce kod izvodenja uživo) ili dodaje već napisani tekst. Montuno sekcija u izvodenjima uživo može da potraje i do 10-15 minuta jer se veza između benda i publike ostvaruje preko tog čuvenog pitanje, odgovor šablona. S obzirom da je ovakva kompozicija održana i kod salsa i timba bendova možda je sad lakše shvatiti zašto koncert od 2 sata ima samo 7-8 pjesama, a u tom vremenskom periodu možemo da preslušamo dva albuma :).
U pjesmi jednog od najstarijih son bendova Septeto Habanero – Orgullo de los soneros, montuno sekcija počinje od 2:44 kad možemo čuti kako se pjevac i coro smenjuju i kako campana (cow bell) ulazi u pjesmu kao novi instrument.
Montuno sekcija pored poznatog pitanje, odgovor šablona cesto može da sadrži jedan ili više solo instrumentalnih sekcija koji su izuzetno važni za plesace jer se tada može izvesti najpopularniji pokret, son tornillo, koji je tema nekog drugog teksta.
Da me ne bi ljubitelji rumbe uzeli na zub napomenuću da se i rumba kompozicija najcešce izražava na ovaj nacin sa uvodom (canto) i montunom.
Eto tako dobri moji sonerosi, salserosi, timberosi i ostali. Volio bih da slušate muziku što više i da prvenstveno uživate u njoj dok igrate, a ako obratite pažnju na kompoziciju još bolje :).
Ukoliko imate još neke informacije o ovoj tematici ili imate neka drugačija saznanja volio bih da ih podijelite sa mnom u komentarima ili direktnom porukom.
Sedim sam za kompjuterom u Studenjaku i posle par sati učenja dangubim listajući Fejsbuk i tražeći neki film ili seriju koju bih pogledao. To mi je postalo rutina kao tri jela dnevno ili spavanje. Svaki dan je nekako ličio na prethodni. Mnogo učenja, povremeno druženje na klupicama, vikend izlazak ili koncert i to je to.
Čujem kucanje. Na vrata sobe 375 uglavnom neko kuca da me pozove na jelo u menzu ili da se javi ako je u prolazu pa bi mogli malo zajedno na vazduh. Ručak se tek bio završio, a s obzirom da je subota moguće da su Džoi i Boško da skoknemo do kladionice.
Otvaram, kad sa kezom od uva do uva stoji Nevena:
-Ajde Zoća, zakasnićemo na čas, jesi spreman?
Onako zamišljen preturam po glavi čas, predavanje, nismo na istom fakultetu, šta je uhvatilo?
-Kakav čas?
–Salsa. Počinje u pet sati, šta se praviš lud? Jesi nam rekao da bi voleo da naučiš nešto novo, neki ples?
Salsa, ples, muzika… Naravno da sam zaboravio kako sam sa Nevenom i Rosandom u jednom ne baš fenomenalnom životnom trenutku pričao o svojim putevima i željama. Između ostalog sam svojim Sestrama, niko nije definisao ko može da bude sestra, rekao kako bih baš želeo da naučim salsu. Bio sam pod utiskom koncerta grupe Son Cuba Son na Platou.
Ali Nevena nikad ne zaboravlja. I dan danas zna rođendane celom odeljenju iz gimnazije, redom po klupama. U međuvremenu se raspitala ko i gde drži časove, da li primaju nove članove i samo odlučila da me pokupi. Znala je da ako me pusti da se premišljam, verovatno neće ništa biti od mog životnog puta.
Doveden pred svršen čin, uzimam rezervne patike iz ormana i pravac GSP.
Ispred sale po grupicama stoje ljudi svih generacija. Izgleda mi kao da oni svi znaju da igraju. Neki su izgleda već i znali, ali ne salsu. Ja sam imao jedan plesni čas u životu, kad su dolazili u osnovnu školu da nas motivišu da krenemo na standardne i latino plesove. Koliko su nas dobro motivisali najbolje govori ćinjenica da sam tek 12 godina kasnije prihvatio da je ples prvenstveno društvena aktivnost namenjena osobama oba pola.
Kako smo polako ulazili u salu počeo sam da stičem onaj stari osećaj kad ulazim u neku novu priču: Neko me gleda iza leđa i ocenjuje svaki moj potez. Hajde nek prođe ovo sat vremena pa da se nikad više ne vratim.
Osećaj me je po ko zna koji put baš prevario.
Veseo, vedar i nasmejan u salu ulazi niski, u predelu trbuha delimično zaobljeni Kubanac Čoma i na opšte poznatom Špangleskom kaže:
Welcome new ones let`s dance some Salsa!
Uključuje muziku, neku toliko prijatnu da miluje uši dok nas poziva na pokret. Staje ispred ogledala, diže kažiprst desne ruke i kaže: one, two, three, five, six, seven. Koliko samo predrasuda razbijeno u jednom trenutku. Koliko samo žala što nisam ranije krenuo…
Prvi put u poslednjih par godina sam na sat vremena uspeo da zaboravim na sve što me opterećuje svakodnevno. Samo slušam muziku, pratim korake koje on proziva i objašnjava. Okrenem se u jednom trenutku oko sebe i vidim ljude koji se smeju, koji su isto toliko fokusirani na svaki pokret. Vidim svet kakav bi trebalo da bude svakog dana od buđenja do sna.
Ne, nisam proigrao posle prvog časa.
Ne, nisam postao supermen i svetska faca.
Ne, nisam izumio nešto veliko.
Ne, nisam postao neko drugi, neko novi.
Da, ostao sam onaj isti ja koji sam bio pre tog časa. Samo sam u tom JA pronašao ono što se bilo zagubilo negde između polaska u školu i četvrte godine fakulteta. Svoj srećni kutak.
Kad je prošlo tih prvih 60 minuta prišao sam Neveni i pitao je:
„Kad je sledeći čas?“
Sad skoro dvanaest godina kasnije često čujem to isto pitanje koje drugi postavljaju meni. Svaki put se vratim u 17h 30.09.2006. i taj za čovečanstvo mali a za mene veliki ulazak u magični svet salse.
Čekamo u skučenom hodniku da izađemo na binu posle jedanaest timova. Kud god se okrenem vidim pokušaje pripreme za ono što slijedi.
Anči se vrpolji, dok su Marko i Mina mirni kao dva spomenika.
Fahad i Friski pričaju, ne zaklapaju.
Ančejk se smeje Igoru koji samo što ne izvadi metar da tačno odredi početnu poziciju. Mladen govori: „Idemo, idemo, što volim ovaj osećaj.“
Kaća stiska i opušta šake.
Ivona samo kratko: „Ima da razbijemo!“
Zarubici je vruće: „Brate, da ‘oćemo više izać’.“
Stojim iza svih i zamišljam u ubrzanom modu kako će sve izgledati pred publikom. Dvanaest ljudi, dvanaest načina borbe sa najnezgodnijim pojmom vezanim za javni nastup – Tremom.
Dok sam odrastao moja komunikacija sa tremom je doživjela ogromne promjene. Do srednje škole mi je trema bila zastrašujuća stvar. Nisam znao kako ću reagovati na činjenicu da za nekoliko minuta treba da izađem pred uglavnom nepoznate ljude i izvedem performans. Svirao sam klasičnu gitaru i na svim muzičkim nastupima u Nikšiću se pojavljivala doktorka Maca Đerković. Jednom prilikom, posle nastupa na kom sam se borio sa drhtavicom u rukama, ona mi je prišla i rekla: „Nemoj da se plašiš, sviraš za sebe. Zamisli da oko tebe stoji jedna velika kutija i tu si sam. Ne postoji niko oko tebe. Kad izlaziš na binu ti ulaziš u tu kutiju. Kad završiš kutija sa raširi i čuje se aplauz.“ Posle toga par puta sam pokušao da poslušam taj savjet, ali nekako nisam bio zadovoljan rezultatima. Trema je i dalje bila tu, nije me spasila kutija. Mislio sam da Maca nešto bulazni, ali ipak sam svaki put zamišljao da ulazim u kutiju. Posle sam ukapirao i zašto. Ruke mi nisu drhtale. Trema je bila tu, ali rezultat njenog djelovanja nije uticao na kvalitet mog izvođenja.
Do prije jedanaest godina sam i dalje gledao tremu kao negativnu pojavu sa kojom treba da se borimo kao sa okorelim, zlim protivnikom. Onda sam dosao do trenutka u životu zbog kog i pišem ovaj tekst na baš ovom blogu. Krenuo sam na salsu.
Broj javnih nastupa se umnogostručio. Beograd diše salsa plućima i počeli su da se ređaju lokalni događaji na kojima smo dobili šansu da nastupamo. Na neki način i svaka salsa žurka je javni nastup. Ne takmičenje, mada postoje ljudi koji ih i tako doživljavaju. Kod njih je borba sa tremom i u još jednoj, kompetitivnoj dimenziji. Kod mene je salsa žurka javni nastup koji se ogleda u tome da izgledam prikladno i da pokušam da odigram što ljepše i što bolje sebi i partnerkama sa kojima igram. Još ako je žurka u nekom novom gradu ili na nekom mjestu gdje ne poznajem baš toliko ljudi, onda je potrebno probiti i onu blokadu (tremu) od suočavanja sa novim da bi se došlo do užitka koji donosi salsa veče.
Na salsi sam spoznao pozitivnu stranu treme. Trema je dokaz da nam je bitno. Trema je uvod u najvažnije stvari u životu. Samo je važno pravilno je usmjeriti. Umjesto da razmišljam šta negativno može da se desi i tom negativnom dozvolim da me parališe, treba da iskoristim fizičko-mentalnu promjenu koju trema donosi. Tijelo mi je spremnije i opreznije, mozak i srce brže rade. Hvatam najsitnije detalje oko sebe i vezujem ih za okruženje toliko da ih se sjećam i godinama kasnije.
Sat, dva pred nastup volim da ostanem sam, ležim, zažmurim, duboko dišem i pripremam tijelo i um za dolazak treme. Znam da će doći, uvijek je tu, ali je spreman dočekam. U tom periodu samoće u glavi složim i motivacioni govor. Motivacioni govor za tim, ali i za sebe. Uvijek ga održim pola sata pred nastup, jer posle njega kuca trema na naša vrata. Tako spreman, pustim je da uđe i prepustim joj kontrolu.
Ona je onda glavni krivac što uradim brzo premotavanje željenog izvođenja.
Ona se potrudi da ne zaboravim redosled i ne zablokiram.
Ona me probudi u nekoj novoj dimenziji i daje mi osjećaj ispunjenosti.
Ona mi je dokaz da mi je stalo.
Ako je nekad ima u manjoj količini onda me je strah da neću izaći spreman.
Vremenom je došlo do tolikog broja nastupa u zemlji i inostranstvu, na festivalima i takmičenjima, da dolazim u iskušenje da rangiram bitnost nastupa. Par puta sam se opekao o tu činjenicu. Ako postavim neki nastup kao manje bitan, trema se ne pojavi onako jako. Redovno sam na takvim nastupima najviše griješio. Od tada bez obzira na broj gledalaca, mjesto u kom nastupamo, nivo umora od ostalih obaveza ili jednostavno od trenutka, uvijek prvo ubijedim sebe da je taj nastup koji dolazi najvažniji koji ću ikad odigrati. Pomislim: „A šta ako više nikad ne budem nastupao?“ Jednostavno pitanje koje nas podsjeti na ograničeni rok trajanja i ne dozvoli da smanjimo doživljaj bilo čega u životu.
Na kraju otkako mi je trema postala neophodan dio nastupa dogovorili smo se da ode da me posmatra u trenutku kad izađem na podijum. Ja nastupam maksimalno fokusiran na koreografiju, a tremi hvala što me je pripremila.
Izlazimo na binu, muzika spremna. Ostaje samo jedno.
Friski: ENERGIJA!
Svi zajedno: DA PUCA
Prihvatite tremu i dozvolite joj da vas pripremi.
Veliki salsni pozdrav vam upućuje, MONTE SON
Ritmos Del Mundo- Beograd i Salsa 